|
kyllie
|
 |
« poslato: Новембар 28, 2009, 12:33:25 » |
|
Bezvizna seoba Srba
Prijatelji iz Lapova kreću za Minhen starim „golfom dvojkom”, 20. decembra ujutru, u evrofanatičnoj i fantastičnoj priči o srpskom bezviznom osvajanju Evrope
Dvadeseti je decembar ujutru. Dan je sunčan i neviđeno topao za ovo doba godine. Kakav bi, inače, mogao da bude „dan posle”. A onaj dan pre, 19. decembar 2009. godine, zauvek će ostati upisan crvenim slovom u vladinom kalendaru. Ta koincidencija, da su vernici slavili istovremeno Svetog Nikolu i konačno rušenje šengenskog zida, nikako nije potvrda da je Srbija postala zemlja razvijene proevropske teokratije, a Oli Ren kandidat za novo mesto vladike briselskog.
Mizantropiji nema mesta u danu koji je pravi prolećni, pa je mnoge Srbe izmamio u Evropu. Nema više čekanja ispred ambasada, a službenici te, kad uđeš na šalter isposnički zagledan ka severozapadu, ne sumnjiče da si uvoznik mesa na crno jer si krenuo po parizer u Segedin.
Na slavskoj večeri, dva pobratima iz Lapova kuju plan pod šifrom „Evropo, eve nas”. Taj plan je da se bez ikakvog plana ujutru pridruže bezviznoj seobi Srba, autoputem pravo na zapad. Preko Pešte i Beča, za Minhen.
Prvom pobratimu drugari kreče na crno minhenske stanove, pa će da im se pridruži. Drugi je čuo da se „golfovi četvorke” na placevima oko Minhena dele džabe i da biju ko neće da ih uzme.
„Golfa dvojku” tankuju dizelom, novčanike sa po 2.000 evra, a napaćene izolacionističke duše romantičnim evrofanatizmom. Putovanje „golfom dvojkom” nije stvar izbora. To je kazna što su pobratimi nepažljivo čitali bajke o tranziciji i altruističkom duhu kapitalizma, pa su dozvolili sebi nekorektnost da ostanu siromašni. E, tako više neće moći. Uzdaju se i u svetog Nikolu da ih karburator neće izdati.
Dali su gas i pojurili. Mađarski carinik posmatra kilometarsku kolonu. Javili su mu da će ga zapljusnuti nova seoba Srba, „golf” s nalepnicom „SRB” ga podseća na nabudženi „vartburg”. Mađar zna šta je to kad se probija gvozdena zavesa. Ipak, zagleda u gepek. Otkud tri litra rakije u plastičnim flašama od „fante”? Pobratimi se mršte, objašnjavaju na verziji engleskog kojom se služio Tarzan kada je zvao Džejn da se prošetaju po džungli, kako je rakija srpsko tajno oružje protiv H1N1 bez overe Evropske agencije za lekove. Carinik miriše lek, oseća prijatnu drhtavicu i s naglo ojačanim imunitetom, čini pobratimima. Upozorava ih da na graničnom prelazu kupe vinjetu.
Pobratimi se gledaju. Kakvo ih to sad iskušenje čeka na proboju šengenskog fronta? Vinjeta, evropski naziv za putarinu: 4,90 evra da se voziš četiri dana, a pošto od prvog oktobra do 31. decembra vlada sezonski popust, koštaće ih 4,08 evra. Za mesec dana krstarenja po Mađarskoj 17,50 evra. Za mesec dana vožnje drumovima Srbije, morali bi da pregovaraju sa MMF-om o novom kreditu za krpljenje pobratimskog budžeta.
– Je l vidiš, bre, šta ti je Evropa. Dobar čovek onaj carinik, vidi se da je prosrpski nastrojen, uze nam rakiju. Ako, čujem da u Mađarskoj vozači ne smeju da popiju ni kap.
Prvi pobratim stiska gas jer ih čeka Pešta. Zvoni mu mobilni. Zove ga stric i pita gde su. Pobratim odgovara: „U Mađarskoj, vozimo za džabe”. Stric urla: „Prekidaj vezu i bacaj mobilni”. Drugom pobratimu zvoni posle nekoliko sekundi. Opet stric:
– Reci onoj mojoj blenti da se ne javlja.
Član veća staraca sa slave, koji ih je upozoravao da ne putuju ko muve bez glave, nije bio lenj, pozvao je operativni centar AMSS i sada tera drugog pobratima da hvata beleške.
– Mobilnim se u Evropi ne priča dok se vozi. Ne putujete, bre, za Niš. Ako vas vide da laprdate u Mađarskoj, uzeće vam 112 evra – viče stric pobratimu–suvozaču. A Nemci, fini neki ljudi, odrapiće ih samo za 40 evra.
Pobratim se znoji. Gleda u mobilni i baca ga na zadnje sedište.
– Ne prekidaj vezu, nego piši! Kad uđete u Austriju, nemoj da se pravite ludi, pa da ne kupite vinjetu. Za 10 dana košta 7,60 evra. Ali, uzmite onu za dva meseca, dajte 21,80 evra, pa da vas moje oči više ne vide. Ako živi stignete do Nemačke, opustite se, tamo nema ni vinjeta, ni putarina. Tamo se vozi fraj! I što niste zvali Auto-moto savez i slušali ljude do kraja? Šta ste stavili u gepek osim rakije?
Veza se prekida. Pobratimi nabrajaju: trougao, prva pomoć… Telefon opet zvoni. Ko će, nego stric.
– Niste valjda zaboravili one prsluke od 200 dinara. Fluro… frulo… Stric muca.
– Fluorescentne – ispravlja ga drugi pobratim.
– Je l sam vam rekao da ih kupite, koštaju 200 dinara.
– Jesmo. Nego, striče, ubi nas roming.
Veza opet puca. I pogled na Budimpeštu. Pobratimi se lišavaju obilaska baroknih zdanja ugarskih arhitekata. Nisu pošli da uživaju, oni su u misiji „autošoping 2009”.
Karta im lepo kaže da treba da su već u Austriju. Ali prelaza nigde. Već su iskusni evroputnici. Kupuju vinjetu. Plan je bio da zanoće u Beču, da osete aristokratski duh u apartmanima Franje Josifa ili da se eventualno izgube u lavirintima romantičnih staza u carskom parku.
Pao je 712.kilometar, ali nikad neće evrofanatizam. Pobratimi se menjaju za volanom i jezde ka Minhenu. Skreću na pumpu kako bi napojili vernog „golfa” i napunili svoje stomake. Čitaju: tages meni – natur šnicla, pomfrit, kečap, kolač, sve za šest evra. Pumpa je dizajnirana u hipermodernom stilu istraživačke svemirske stanice, a oni u birtiji na Ibarskoj magistrali za jagnjetinu i pivo izađu bar za 30 evra siromašniji.
Farovi „golfa” osvetljavaju autoput. Ulaze u Minhen i traže jedan od Etap hotela, gde će svoju prvu evropsku noć platiti 59 evra, plus šest za doručak. Kreveti su šareni, kao u dečjim igraonicama po Beogradu. Tuš kabina i televizor. Nema buba.
Telefon opet zvoni. Ko će, nego stric.
– Srećna vam Evropa, junaci! Nego, ostavite se vaših molera, deportovaće vas ako uhvate da radite na crno i Minhen videti više nećete. Nisu vas pustili da se bogatite, nego da vidite sveta.
Pobratimi konačno shvataju. Njihov stric je taj Arsenije Čarnojević, koji ih vodi kroz lavirinte prve velike vizne seobe.
Dobro, možda se neće naglo obogatiti, ali ujutru kreću po „golfa četvorku”. Red je da deda na parkingu konačno upozna svoje unuče. Pobratimi iz Lapova tonu u san, a tamo ih čekaju dve Nemice, koje ih zovu u svoje duplekse od po 200 kvadrata. Ovo je ionako evrofanatična i fantastična priča, pa hajde da usrećim pobratime i dodam im po jedan VMWX5 u garaži.
Jutro je. Nemice su pobegle u „bembarama”, a pobratimi šetaju bavarskom prestonicom. Nisu naišli na prepreke, policija im nije konfiskovala „golfa” i poklonila ga „Folksvagenovom” muzeju. Zasladili su se „milka” čokoladom za 0,51 evra. Čekaj, pobro, ovde je sladak život, ali, kako ovo nije priča o trgovinskom monopolu u Srbiji, žurimo s pobratimima do auto-placa u predgrađu Minhena, gde osmatraju nekoliko golfova „četvorki”. Uglancani automobili, vijore se zastave firme, table s cenama i kilometražama koje nisu lažirane jer kad smanjuješ kilometražu sledi ti robija, kao da si falsifikovao evre. „Golf četvorka”s početka milenijuma i kilometraža koja pokazuje da je dva puta obišla svet, za 4.000 evra. Čekaj, gde su golfovi nemačkih domaćica?
Pobratime prvi put tokom njihove odiseje zahvata evroskepticizam. Gledaju „punta” za 1.000 evra, ali on im zvuči nekako srpski. Vraćaju se u rikverc, do hotela, gde se odjavljuju, stiskaju gas i posle nekoliko rečenica već su ušli u Austriju. Videli su svet, nisu deportovani, poneli su čokolade za dečicu. Plove autoputem, kao da žure za Paraćin. To je njihova prva greška koju su učinili.
– Nemoguće, ovaj krš ne može da ide 142 na sat – pravda se pobratim austrijskom policajcu. Austrijanac ne razume, ali pobratimi shvataju: hoće da im uzme vozačku i 500 evra.
Pokazuju čoveku dva priveska – opanak i zastavicu EU, što je ganulo emotivnog saobraćajca. Namiguje, uzima im 70 evra i stavlja ih u džep.
Pobratimi konačno shvataju: Srbija je oduvek bila deo Evrope.
Aleksandar Apostolovski
--------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------
Ukratko
• Evropa će najzad dokazati da nas voli bezgranično.
• Slobodno ulazimo u kafanu „Evropa” ali piće plaćamo sami.
• Što se bundi tiče, sponzoruše ne vole bezvizonski režim.
• Pre ove liberalizacije, neki su i u zemlji prešli sve granice.
• Oslobodili su nas viza, ali sada neka pošalju pare za put.
• Ostajte ovde, sunce li vam tuđeg neba!
Dragutin Minić Karlo
Preuzeto sa politika.rs
|
